Ima jedna stvar (izmedju mnogih drugih) koja me je uvek interesovala: ko to svake godine odlučuje koja boja će biti moderna? Da li se sretnu poznati dizajneri i izglasaju boju sezone? Ili kako to funkcioniše?
Dobro – i ako oni odluče koja boja će se nositi te sezone, ko me primorava da se pridržavam toga? Ako se meni ne svidja, na primer, ljubičasto, ili mi ne stoji dobro, trebam li po svaku cenu to da obučem? Da bih usrećila koga? Da se umešam u masu? Da ne iskačem iz šablona? A ako se ne osećam dobro obučena u ljubičasto? Treba li baš da pokažem da sam obaveštena o najnovijim trendovima? Da pratim modu? Da je “pratim” zašto? A ako se bolje osećam u zelenom? I ako me ne zanima da budem “in”? Ja zaista “pratim” modu, informisana sam o bojama sezone ali neke mi se baš ne svidjaju.
Možda kad izadjem u grad da okačim natpis: znam koja boja se nosi ove sezone, ali ne želim da je obučem. Informisana sam ali baš mi se nešto neda. Mogu li mirne duše da šetam po ulicama? Da li će mi biti dozvoljen ulaz na neka “važna” mesta?
Već mi se zaista dešavalo da udjem u prodavnicu i tražim, na primer, braon cipele i da me prodavačica čudno pogleda: “ove sezone se ne nosi braon”. Tako da ih ni ne drže u ponudi. Dobro, ali meni trebaju baš sada i baš braon.
Jednog leta sam došla na posao obučena u laneni komplet boje zelene jabuke. Koleginica mi je rekla: idi kući da se presvučeš, više nije u modi ta boja. U fazonu – smešna si tako. Samo sam je upitala: ma, ko je to odlučio? Ko kaže da se više ne nosi ova boja? I zašto bi to mene trebalo da interesuje? Meni baš prija.
Ako je verovati terapiji bojama, da su svakome od nas u različitim trenucima potrebne (ili prijaju) različite boje, onda se to ne uklapa u jednu (ili dve) boje sezone.
Kad se probudim pogledam u orman ne bih li osetila koje me boje inspirišu za taj dan. To meni daje osećaj slobode (sa svim ostalim načinima slobodnog izražavanja).
Zašto je ta sloboda “rezervisana” samo za neke takozvane V.I.P.? Ili za retke frikove? Ili za lude naučnike (kao iz crtića)? Za “normalan” svet to nekako ne ide. Nećeš biti ozbiljno shvaćen. Ma koliko ti bio vaspitan, inteligentan, vredan i ljubazan. Bićeš čudan u očima “normalnih” koji ni sami ne znaju šta podrazumevaju pod “normalnošću”.
Na poslu sasvim prihvatam uniforme. Mislim da je važno znati ko je ko i ko šta radi, a i ne prljati svoju odeću na nekim posebnim radnim mestima. Naravno, lepše je ako se može učestvovati u izboru uniformi koje je neko primoran da nosi. Jednom sam ”izbegla” posao jer nisam mogla sebe da zamislim u jednoj narodnoj nošnji sa dubokim dekolteom. Ako se ne osećam dobro u svojoj koži (upakovanoj u tu uniformu), ako me nešto žulja, steže ili previše pokazuje ne mogu da dam svoj maksimum pri radu.