Da, opet jako aktuelna tema u poslednje vreme. U stvari već je godinama aktuelna iako mi se čini da njeno osvešćivanje predugo traje. I pored svih apelovanja, obaveštenja i šokantnih filmova na FB još uvek postoje individue (ne mogu ih nazvati ljudima) kojima je to sve jedno. Ima, na zalost, i dosta onih koji za pare (krvave) deru kožu sa živih pasa, mačaka i mnogih drugih nedužnih stvorenja. Deru ih žive jer nemaju čak ni vremena da ih ubiju pre toga. Vreme je novac i tako ih treba odrati što više na dan.
Meni je to sve strašno i sada dok ovo pišem. Osećam mučninu, duboku tugu i bukvalno fizički bol. Ne mogu da shvatim kako je neko u stanju da to radi. A naročito mi nije jasno kako još uvek postoje dizajneri koji to nazivaju modnim kreacijama. I na kraju tog krvavog “lanca” osobe koje su spremne puno da plate i stave na sebe nesto toliko izmučeno i drugom oteto.
Ni ovoga puta (na moju veliku žalost) ne mogu sebe da isključim iz ove “nesvesne” priče od ranije. Nekako pre 30 ili 50 godina nismo puno razmišljali (i sad se toga stidim) o tome kome je ta bunda pod kakvim mukama, bolovima i užasom odrana sa tela. Bunde su bile status simbol i možda nam je i bilo jasno odakle stižu ali se to nekako činilo normalno. Kao i razne gospodje sa lisicom oko vrata. Zašto? Zaista, zašto je bilo važno okačiti nečiji leš sa sve nogicama i njuškom oko vrata? Ne znam. Nije bilo toliko informacija, članaka po časopisima, nije bilo interneta (bar da smo ponekad uključivali mozak…). Ali sada nema više izvinjenja. Ne možete više da kažete da niste znali.
Još uvek ima glupih izgovora kao: veštačko krzno je od plastike i zagadjuje planetu a pravo je prirodno (u fazonu- biorazgradivo). Ma, ako se pećinski čovek pokrivao krznom jer nije imao izbora u medjuvremenu se desila evolucija. Ili je mnoge zaobišla? Ako se Eskimi još uvek pokrivaju krznima jer navodno (u 21 veku?) nemaju ništa drugo, mi u toplim gradovima, limuzinama, diskotekama, restoranima se sigurno ne smrzavamo. Čini mi se da neke osobe imaju potrebu da se kite tudjim perjem (i krznom) zato što nemaju ništa svoje lično po čemu bi se isticali. Jer ne mogu da skrenu pažnju svojim sopstvenim svetlom, pa onda pokušavaju šepureći se u tudjoj mrtvoj koži.
Tužna priča zar ne? Sa jedne strane neverovatno površna a sa druge duboko potresna.
Dolazi mi spontano da nemam pravo da sudim o drugima. Ali, s obzirom da ja ovde više pitam nego što tvrdim, čini mi se da se krećem u nekim “ljubaznim” granicama “dozvoljenog”. Posle neka svako radi po svojoj savesti. Samo kako vidim da nam se planeta raspada (jer mnogi rade šta hoće po “savesti”), mnogo sam zabrinuta za našu budućnost. Mislim: sta nekima vredi najnoviji smartphone kad im je mozak ostao na nivou kamenog doba? Možda će tek kad ti uredjaji budu počeli da misle i osećaju umesto nas biti nade za neke pozitivne promene?