Posmatrajuci danasnju omladinu dolaze mi secanja iz „mog vremena“. I tada je bilo baka i tetaka koje su stalno ponavljale kako je to nekad bilo (bas kao sto ja sad radim). Jasno, vremena se menjaju. Trendovi takodje. Deca raniej sazrevaju, sigurna su u sebe, sminkaju se za skolu i klate se na visokim potpeticama.
Nekako se rastuzim kad vidim danasnje devojcice koje sve jedna na drugu lice. Ista odeca iz istih prodavnica, uglavnom crna. Puno sminke i „ispeglana“ duga kosa. Nista protiv marke, protiv skupe ili jeftine odece, ali meni sve to izgleda nekako uniformisano. Premalo sopstvene maste.
Moze biti da sam ja bila previse “Hippie” (iako nesto kasnije rodjena). Za mene sminka i biti seksi nije bilo znacajno (a, verovali ili ne, imala sam dosta udvaraca). Ali nesto mi je bilo vazno – da se razlikujem. Da pokazem svoju kreativnost. Da nosim odecu koju niko nema. Da, mnoge stvari sebi nisam mogla da priustim, ali sam vredno sama kreirala. I za to su mi neki zavideli i kopirali me. Sa 15 godina sam bila u stanju da sijem sebi pantalone, bluze i suknje. Oko zimskog kaputa mi je pomogla baka. Ali sam zato sledece dve zimske jakne (svaka sa dva lica) sama „sklepala“. Takodje vredno strikala. Pod ujninim nadzorom. Pulovere, kape, salove, rukavice. Samo za vunene carape je druga baka (na selu) bila odgovorna. Ona je i divno heklala. Hvala dragim rodjacima.
Do fakulteta sam (tada vise nisam imala vremena) „proizvela“ dosta toga za sebe i drugarice. Moja mama zna dobro da veze, tako da su moje duge suknje uvek bile posebne. Jednom sam pozelela lokomotivu sa vagonima oko suknje. Drugi put tajna slova (najbolja drugarica i ja smo izmislile sopstvenu „azbuku“). Oko sledece suknje: note moje omiljene pesme. Ili Patchwork suknju od 5 razlicitih plavih i cvetnih materijala. Letnju ciklama haljinu i uz nju tasnu i espadrile, sve sama napravila. Uvek originalni unikati. Cak i indijanski prsluk sa fronclama.
| Na zalost nisam fotografisala te stvari. Nije bilo tako
jednostavno kao danas. Tada su se stvari poklanjale mladjim rodjacima, pa mi nista nije ostalo. Samo jednu suknju (patchwork) mi je mama sacuvala za uspomenu. |
 |
|
Zbog toga me jako raduje kada na „You Tube“ vidim mlade ljude sa licnim kreacijama. To mi daje nadu da nije samo na nekolicini nas (vec u „nekim“ godinama) ostalo da „branimo“ nasu zivotnu okolinu i kreativnost.